Španska gramatika za govornike srpskog

Srpski prezent stalno razlikuje vid: nesvršeni glagol u prezentu opisuje ono što traje ili se ponavlja, a svršeni prezent skoro nikad ne stoji sam u glavnoj rečenici za sadašnjost, javlja se uglavnom u zavisnim rečenicama i uslovima. Španski presente de indicativo nema tu podelu: jedan jedini oblik glagola nosi i naviku i ono što se dešava upravo sada. Trabajo en un banco znači i 'radim u banci' kao stalnu činjenicu i, u pravom kontekstu, 'radim' u ovom trenutku.

Kad španski ipak hoće da naglasi da se nešto dešava baš sada, ne oslanja se na presente nego poseže za posebnom konstrukcijom, estar plus gerund: estoy trabajando. Ta konstrukcija nema pravi parnjak u srpskom, jer srpski nesvršeni prezent već pokriva oba značenja, pa je ovo prava nova kategorija, ne samo drugi oblik već poznate razlike.

Glagoli se dele u tri grupe po infinitivu, ar, er, ir, sa različitim nastavcima po licu, i dobar broj njih menja koren u prvom, drugom i trećem licu jednine i trećem množine (e prelazi u ie, o u ue).

Srpski ima jedan glagol, 'biti', za sve: identitet, osobinu, mesto i trenutno stanje. Španski to deli na dva glagola koja nisu stilski izbor nego gramatička obaveza: ser za ono što nešto jeste po definiciji, poreklu ili trajnoj osobini, i estar za stanje, uslov i mesto, bez obzira ko ili šta je subjekat.

Najveći slepi ugao za govornika srpskog je baš mesto. Pošto srpsko 'biti' bez problema pokriva i lokaciju ('Madrid je daleko'), refleks je posegnuti za ser, jer deluje kao osnovni glagol za 'biti'. Ali za mesto se u španskom koristi estar, čak i kad je lokacija trajna: Madrid está lejos, el museo está en el centro. Jedan izuzetak ipak postoji, i to su događaji: kad se kaže gde se nešto održava, ide ser, la fiesta es en mi casa, la conferencia es en el salón de actos. Razlika je u tome što se predmet negde nalazi, a događaj se negde odigrava.

Neki pridevi menjaju značenje zavisno od toga koji glagol nose: es aburrido znači da je nešto dosadno po prirodi, está aburrido znači da se nekome trenutno dosađuje. Isti pridev, gotovo suprotno značenje, nešto za šta srpski nema strukturni parnjak jer jedan glagol ne može nositi tu podelu.

Srpski ima tri roda, muški, ženski i srednji, uglavnom prepoznatljiva po nastavku imenice. Španski ima samo dva gramatička roda, muški i ženski (srednjeg roda za obične imenice nema, 'lo' plus pridev je posebna, apstraktna kategorija, ne treći rod imenica), a nastavak je mnogo manje pouzdan vodič nego u srpskom: 'o' je obično muški rod, 'a' obično ženski, ali la mano, el día, el mapa, el problema su izuzeci koje treba naučiti uz samu reč.

Srpske imenice srednjeg roda nemaju svoje mesto u španskom, svaka slučajno pada na muški ili ženski rod, nezavisno od toga koji je rod imala u srpskom: 'sunce' (srednji) postaje el sol (muški), 'dete' postaje el niño ili la niña, 'more' postaje el mar (muški). Rod se nikad ne pogađa po srpskom nastavku.

Dublji jaz su članovi. Srpski nema nijedan član, određeni ni neodređeni, pa je to potpuno nova kategorija, ne samo drugi oblik nečega što srpski već ima. Španski traži član skoro svuda gde bi u srpskom gola imenica stajala sama: opšte tvrdnje idu s određenim članom (el café es caro, ne café es caro), a brojiva imenica u objektu obično traži un ili una.

Dobra vest prva: i srpski i španski ispuštaju lične zamenice u funkciji subjekta, jer se lice već vidi iz nastavka glagola. 'Govorim' je hablo, bez potrebe za 'ja' ili yo osim kad se pravi naglasak ili kontrast. Ovaj deo se prenosi direktno i ne traži novo učenje.

Objekatske zamenice su tu gde se sistemi zaista razilaze. Srpski takođe ima kratke, nenaglašene zamenice (ga, je, mu, joj, se), ali njihovo mesto određuje potpuno drugo pravilo, drugo mesto u rečenici, bez obzira na glagol. Španske zamenice se lepe direktno za glagol: obično neposredno ispred ličnog glagolskog oblika (lo veo), a za infinitiv, gerund i potvrdni imperativ se dodaju na kraj kao nastavak (verlo, viéndolo, dímelo). Kad infinitiv ili gerund stoje iza ličnog glagolskog oblika, oba mesta su ispravna i oba su česta: voy a verlo ili lo voy a ver, estoy haciéndolo ili lo estoy haciendo. Samo potvrdni imperativ traži zalepljen oblik. Pojma 'drugo mesto u rečenici' u španskom uopšte nema, mesto zamenice zavisi isključivo od oblika glagola.

Povratna zamenica je zamka iz suprotnog razloga: srpsko 'se' se nikad ne menja, isto je za svako lice ('perem se', 'pereš se', 'peremo se'). Španska povratna zamenica se menja po licu, me, te, se, nos, os, se, pa se sama zamenica mora slagati sa subjektom, ne ostaje fiksna.

Srpski ovde zapravo daje prečicu, jer glagol sviđati se radi po istom obrascu: Sviđa mi se film ima film kao subjekat u jednini, a meni je samo u dativu. Isto važi za gustar: Me gusta la película znači da se film sviđa meni, pa se glagol menja prema tome da li je ono što se sviđa jedno ili više stvari, me gusta el libro prema me gustan los libros, baš kao sviđa mi se knjiga prema sviđaju mi se knjige.

Ista logika važi za čitavu porodicu glagola: doler (boleti), faltar (nedostajati), encantar (oduševljavati), interesar (zanimati), molestar (smetati). I boleti se u srpskom ponaša obrnuto, boli me glava ima glavu kao subjekat, pa osećaj nije stran, samo se u španskom proteže na mnogo više glagola nego u srpskom.

Zamka je u tome što španski, za razliku od srpskog, traži zamenicu čak i kad je osoba već imenovana. A Juan le gusta el fútbol ne sme da izgubi le samo zato što je Juan već napisano, ono ostaje uz glagol, a A Juan je samo pojačanje ispred. Srpski to ne traži, Jovanu se sviđa fudbal je potpuno u redu bez ponavljanja zamenice, pa je najčešća greška baš brisanje tog le.

Srpski nema poseban gramatički oblik za ovu podelu, uradio sam pokriva i završenu radnju i, često, njenu pozadinu. Španski to razdvaja u dva različita vremena, indefinido i imperfecto (sledeći odeljak), i taj izbor se pravi svaki put kad se priča prošlost. Najbliža intuicija koju već imate je glagolski vid: svršeni glagoli poput otići, videti, reći prirodno teže ka indefinido, dok nesvršeni poput ići, gledati, govoriti teže ka imperfecto, ali to je samo početna pretpostavka, ne pravilo, jer španski bira prema ulozi rečenice u priči, ne prema tome koji ste glagol izabrali.

Redovni glagoli dobijaju nastavke prema tri grupe, ar, er i ir, a er/ir glagoli u ovom vremenu dele iste nastavke. Hablé, hablaste, habló, hablamos, hablasteis, hablaron za hablar; comí, comiste, comió, comimos, comisteis, comieron za comer.

Najfrekventniji glagoli su baš oni nepravilni: ser i ir imaju identičan oblik u ovom vremenu (fui, fuiste, fue...), i razlikuju se samo iz konteksta, dok tener, estar, hacer, poder, decir menjaju koren (tuve, estuve, hice, pude, dije) i ne uzimaju redovne nastavke. Ove treba učiti napamet pojedinačno, jer nema pravila koje ih izvodi iz osnovnog oblika.

Ovo vreme je za pozadinu: opise, naviku (nekada sam...), stanje koje je jednostavno trajalo, a ne događaj koji se odigrao. Koristi se i za doba dana, godine, vreme (klimu) i emocionalna ili mentalna stanja u prošlosti, jer ona jesu, a ne dese se. Cuando era niño, vivía en Madrid opisuje stanje bez granice, ne jedan potez.

Nastavci su skoro potpuno pravilni, što je retkost u španskom: ar glagoli dobijaju aba (hablaba, hablabas, hablaba, hablábamos, hablabais, hablaban), a er/ir glagoli ía (comía, vivía, isti nastavci za obe grupe). Samo tri glagola su nepravilna u celom jeziku, ser (era), ir (iba) i ver (veía), i to je sve što treba upamtiti napamet za ovo vreme.

Zamka za govornika srpskog nije oblik, nego prepoznavanje. Perfekat igrao sam se zvuči isto bez obzira da li je reč o jednom popodnevu (jugué) ili o navici iz detinjstva (jugaba), srpski to ne obeležava drugim oblikom, pa se odluka mora doneti iz značenja rečenice, ne iz oblika glagola koji se prevodi.

Klasičan primer: Cuando llegué, llovía, i tu je jasno zašto se dva vremena mešaju u istoj rečenici. Llegué je jedan potez koji pomera priču, stigao sam, tačka; llovía je pozadina koja je već trajala kad se to desilo. Srpski ovde zapravo pomaže, jer se ista podela oseti kroz vid: Kad sam stigao (svršeno), padala je kiša (nesvršeno), pa je taj osećaj dobra prva pretpostavka.

Nije, međutim, potpun vodič. Stanje koje bi na srpskom prirodno zvučalo kao nesvršeno može ipak tražiti indefinido, čim mu se odredi jasna granica trajanja: Fue feliz esos tres años uzima fue (od ser), ne era, jer tri godine zatvaraju period u prošlosti kao završenu celinu, čak i kad je reč o osećanju, a ne o događaju. Isti glagol, ser, koristi se za jedno u opisu bez granice (Era feliz, prosto je bio srećan, bez naznake dokle), a drugo za period koji je omeđen i time prepoznat kao istorijska činjenica.

Kao prečica, reči poput ayer, una vez, de repente, el año pasado obično najavljuju indefinido, a mientras, siempre, cada día, de niño najavljuju imperfecto, ali to su samo tragovi, ne pravilo. Pravo pitanje je uvek: da li ovaj glagol pomera priču napred, ili slika scenu u kojoj se priča dešava.

Gradi se od haber u sadašnjem vremenu (he, has, ha, hemos, habéis, han) i participa na -ado ili -ido. Taj particip se posle haber nikad ne menja po rodu ni broju, hablado ostaje hablado bez obzira ko govori. Srpski perfekat radi suprotno: radni pridev se slaže sa subjektom, uradio naspram uradila naspram uradili. Kad pišete na španskom, taj refleks slaganja treba potpuno isključiti, particip posle haber je uvek isti oblik.

Prava razlika prema srpskom nije u građenju nego u upotrebi. Srpski perfekat pokriva podjednako i 'jutros sam pio kafu' i 'pre deset godina sam živeo u Nišu', bez ikakve razlike u obliku. Španski pravi razliku po tome da li je vremenski okvir još otvoren. Hoy he tomado café, jer dan još traje, el año pasado viví en Niš u indefinido, jer je ta godina zatvorena. Signali za perfecto: hoy, esta semana, este año, ya, todavía no, alguna vez, nunca. Signali za indefinido: ayer, la semana pasada, en 2020.

U delovima Španije (Galicija, Kanarska ostrva) i u većem delu Latinske Amerike indefinido se koristi i za 'danas'. Ova stranica prati standardni oblik centralne Španije, gde perfecto ostaje pravilo za otvoren period.

Gradi se od haber u imperfektu (había, habías, había, habíamos, habíais, habían) plus isti nepromenljivi particip kao kod pretérito perfecto. Koristi se kad u rečenici postoje dve prošle radnje i jedna se desila pre druge: ranija ide u pluscuamperfecto, kasnija u indefinido ili imperfecto.

Srpski ima svoj pluskvamperfekat, građen na istom principu (pomoćni glagol plus particip, bio sam otišao), ali je u svakodnevnom govoru odavno napušten. Umesto njega, srpski koristi običan perfekat za obe radnje i prepušta redosled kontekstu i vezicima kao što su već, pre nego što, kad. Španski tu naviku nije razvio, pluscuamperfecto je i dalje obavezan kad redosled nosi značenje, pa direktan prevod srpske rečenice bez njega često menja ko je šta uradio pre koga.

Gradi se od infinitiva plus nastavci é, ás, á, emos, éis, án, isti nastavci za glagole na -ar, -er i -ir. Srpski futur I gradi se pomoćnim glagolom ću / ćeš / će uz infinitiv, i taj pomoćni glagol je pokretna enklitika, može da stoji ispred ili iza (ja ću raditi, radiću, raditi ću). U španskom te pokretljivosti nema, nastavak je zalepljen na kraj glagola i cela reč se ne rastavlja.

Neki glagoli menjaju osnovu pre nastavka (querré, podré, pondré, saldré, tendré, vendré, diré, haré, habré, sabré), a nastavci ostaju isti, videti tabelu.

Manje očigledna upotreba: futuro izražava i nagađanje o sadašnjosti, ne samo o budućnosti. ¿Qué hora es? Serán las tres ne znači 'biće tri sata' kao najava budućeg trenutka, nego 'sigurno je sada oko tri sata', nagađanje o ovom trenutku. Srpski za to nema glagolsko vreme, koristi rečce mora da ili verovatno uz prezent (mora da je tri sata), pa čitalac koji vidi estará sklon je da to automatski protumači kao nešto što će se tek desiti.

Nepravilne osnove su identične onima kod futuro (querría, podría, pondría, saldría, tendría, vendría, diría, haría, habría, sabría), pogledati tabelu u Futuro. Srpski uslovni način se gradi rečcom bih, bi, bismo, biste plus radni pridev, i taj particip se slaže sa rodom i brojem subjekta, radio bih naspram radila bih naspram radili bismo. U španskom rodna razlika ne postoji nigde u toj reči, hablaría je isto bez obzira da li govori muškarac, žena ili grupa.

Upotreba: rezultat pretpostavke ('kad bi bilo, bilo bi tako', si tuviera tiempo, iría), učtivo ublažavanje molbe ili želje (querría, me gustaría, podrías ayudarme), i pomeranje budućeg vremena unutar prošlog konteksta u indirektnom govoru.

Poslednja upotreba je i najizdajniji trag. Srpski slobodno kombinuje 'da' rečenicu sa bilo kojim vremenom bez obzira na vreme glavnog glagola, Rekao je da će doći zadržava futur i kad je glavni glagol u prošlosti. Španski to obično ne radi: kad je glavni glagol u prošlosti, budući događaj u zavisnoj rečenici prelazi iz futuro u condicional, Dijo que vendría. Dijo que vendrá nije nemoguće, ali pomera pogled na sada i znači da dolazak još predstoji u ovom trenutku, pa je vendría podrazumevani izbor.

Srpski nema poseban glagolski način za želje i naredbe upućene posredno, sve to nosi obična rečenica sa 'da' i prezentom: 'želim da dođeš', 'važno je da završiš'. Španski za tačno te situacije menja sam oblik glagola: quiero que vengas, es importante que termines. Taj drugi oblik je subjuntivo, i on ne postoji kao kategorija u srpskom, pa ga treba učiti kao nov skup nastavaka, ne kao prevod 'da' rečenice.

Tvorba je pravilna kod većine glagola: kod ar glagola nastavci prezenta zamene a sa e (hablo postaje hable), kod er i ir glagola e/i postaje a (como postaje coma, vivo postaje viva). Nepravilnosti prvog lica prezenta indikativa prelaze u subjuntiv (tener preko tengo daje tenga), ali ne u sva lica: kod glagola koji menjaju koren, nosotros i vosotros taj koren vraćaju na osnovni oblik, empiece ali empecemos, duerma ali durmamos. Šest glagola je potpuno nepravilno: ser, estar, ir, saber, haber, dar.

Najveća zamka nije sam oblik nego kad ga uopšte koristiti. Srpsko 'da' ne menja formu ni kad je subjekat isti: 'želim da dođem'. Španski tu prelazi na infinitiv, quiero venir, i 'que' rečenicu sa subjuntivom zadržava samo kad su dva različita subjekta: quiero que vengas. Želja, sumnja, osećanje i ocena su najveća grupa okidača, ali ne i cela slika. Subjuntiv traže i cuando i hasta que kad gledaju u budući trenutak (te llamaré cuando llegue), para que (lo explico para que entiendas), opis osobe ili stvari za koju se ne zna da postoji (busco a alguien que sepa japonés), i aunque kad se nešto ne prihvata kao činjenica (aunque sea difícil).

Srpski ima jedan zapovedni oblik za dato lice i za potvrdnu i za odričnu naredbu, razlika je samo u rečci 'ne' ispred njega: piši, ne piši; dođi, ne dođi. Španski za lice tú ima dva različita glagolska oblika: potvrdna zapovest liči na treće lice prezenta indikativa (habla, come, escribe), a odrična koristi subjuntiv (no hables, no comas, no escribas). To znači da se ne može samo dodati negacija ispred istog oblika, glagol se menja.

Formalno lice, usted, nema tu podelu, oba oblika mu dolaze iz subjuntiva: hable, no hable.

Druga zamka su enklitike, zamenice tipa me, te, lo, se. U srpskom one uvek stoje kao druga reč u rečenici, nikad zalepljene na glagol: 'daj mi ga'. U španskom se u potvrdnoj zapovesti lepe na kraj glagola i postaju jedna reč, često sa novim pisanim akcentom: dímelo (reci mi to), siéntate (sedi). U odričnoj se, obrnuto, vraćaju ispred glagola kao posebna reč: no me lo digas, no te sientes. Redosled zamenica ostaje isti kao svuda: prvo indirektni, pa direktni objekat.

Srpski ove odnose raspoređuje po nekoliko predloga i padeža: 'za' sa akuzativom za namenu i primaoca, 'zbog' za uzrok, 'kroz' za prolaz, 'do' za rok. Španski sve to sabija u samo dve reči, por i para, pa je prvi refleks da se svako srpsko 'za' prevede kao para. To radi samo kad je reč o cilju: para quién es esto (za koga je ovo), para mañana (za sutra, kao rok u budućnosti), estudio para el examen (učim za ispit, sa ciljem da ga položim).

Por pokriva sve ono što bi na srpskom bilo 'zbog', 'kroz' ili razmena: uzrok (por miedo, od straha, zbog straha), prolaz kroz mesto ili vreme (por el parque, kroz park; por la mañana, ujutru, tokom jutra), sredstvo (por correo, poštom), i razmenu (cambié el libro por otro, zamenio sam knjigu za drugu, gde je 'za' zapravo razmena a ne namena).

Zahvaljivanje ide uz por, ne uz para, iako srpsko 'hvala za' navodi na suprotno: gracias por tu ayuda, ne gracias para tu ayuda.

Srpski ima sedam padeža i mnoge od ovih veza izražava samim nastavkom imenice, bez ijednog predloga. Španski je izgubio padeže i sve to prebacio na predloge, pa je predlog tu gde srpski nema ništa, ne tamo gde bi se očekivalo.

Najuočljiviji slučaj je lična a: kad je direktni objekat osoba, ispred nje mora a, veo a Juan, conozco a tu hermana. Srpski akuzativ ne pravi razliku između objekta osobe i objekta stvari (vidim Petra, vidim knjigu, isti padež), pa se ta a lako izostavi, mada bez nje rečenica zvuči kao da je Huan subjekat, ne objekat.

De radi posao genitiva: la casa de Pedro je 'Petrova kuća', ali ime dolazi posle, ne pre, i uvek uz predlog. Con radi posao instrumentala bez nastavka -om: escribo con un lápiz, ne escribo un lápiz, iako 'pišem olovkom' u srpskom nema nijedan predlog. En pokriva i 'u' i 'na', dve srpske konstrukcije sa različitim padežom stapaju se u jednu reč: en la mesa, en la escuela. Desde i hasta nose 'od' i 'do' za vreme i mesto podjednako: desde las tres hasta las cinco.

Srpski razlikuje da li je radnja završena ili ne kroz vid glagola: pišem prema napišem, jedem prema pojedem. Španski nema taj mehanizam u samom glagolu, pa iste razlike izražava opisno, perifrazama, dva ili više glagola koji zajedno nose jedno značenje.

Ir a + infinitiv najavljuje nešto blisko ili planirano: voy a llamar (zvaću, upravo se spremam da zovem). Ovo liči na srpski futur, samo je razgovornije, kao kad neko kaže "idem da zovem" umesto "zvaću".

Acabar de + infinitiv znači da je nešto završeno tek malopre: acabo de llamar, upravo sam zvao. Poseban glagolski oblik za to u srpskom ne postoji, mora se reći opisno, kao i ovde.

Estar + gerund opisuje radnju koja je u toku: najčešće baš sada (estoy llamando, zovem baš sad), ali i kroz period koji se doživljava kao tekući (estoy leyendo una novela muy larga, este mes estoy trabajando desde casa). Ovde je najveća zamka: srpski prezent nesvršenog glagola pokriva i naviku i trenutnu radnju istim oblikom (zovem znači i "zovem svaki dan" i "zovem upravo sad"), pa se prosti llamo prenosi i tamo gde je estoy llamando jedini prirodan izbor u španskom, čim je radnja u toku baš u tom trenutku.

Srpski pravopis je fonetski i ne beleži mesto naglaska nikakvim znakom, iako je srpski akcenat pokretan i menja se kroz padeže. Zato ideja da slovce iznad samoglasnika nosi informaciju o izgovoru deluje strano, i tilda se najčešće prosto zaboravlja.

Špansko pravilo je mehaničko. Reč koja se završava na samoglasnik, n ili s nosi naglasak na pretposlednjem slogu (hablan, casa); reč koja se završava na drugi suglasnik nosi ga na poslednjem (hablar, ciudad). Svako odstupanje od tog pravila dobija tildu tačno na naglašenom slogu: hablará, café, árbol. Reč naglašena na trećem slogu od kraja ima tildu uvek, bez izuzetka: música, teléfono.

Posebna grupa je tilde diacrítica, gde ista reč sa i bez tilde menja značenje: tú (ti) i tu (tvoj), él (on) i el (član), sí (da) i si (ako). U istu grupu spadaju i qué, cómo, dónde, cuándo i cuál, koji tildu nose kad pitaju ili uzvikuju, a znaci pitanja tu ništa ne odlučuju: no sé dónde vive ima tildu isto kao ¿dónde vive?, i tako i ¡qué bonito!

Slovo ñ je zapravo poznato, to je tačan pandan srpskom nj (año zvuči kao 'anjo'). Teže je h, koje se u španskom nikad ne izgovara, dok se srpsko h uvek čuje, pa reč hola Srbin refleksno želi da izgovori sa h. U peninsularnom španskom, koji se govori u Španiji, z i c ispred e/i zvuče kao englesko th, ne kao srpsko z ili c: cielo, zapato.

Srpski broj menja oblik imenice iza sebe: jedan sto, ali dva stola (genitiv jednine) i pet stolova (genitiv množine). Španski nema padeže, pa iza svakog broja od dva naviše imenica ide prosto u množinu, bez posebnog oblika za 'dva': dos mesas, cinco mesas. Refleks da posle 'dva, tri, četiri' treba poseban oblik imenice ovde nema mesta, isti oblik množine važi za sve brojeve od dva naviše.

Rod se javlja samo kod uno/una i njegovih složenica (veintiuno/veintiuna) i kod stotina (doscientos/doscientas), broj se tada slaže sa imenicom kao pridev, dok se u srpskom slažu samo 'jedan' i 'dva/dve'.

Datum ide dan, mesec, godina, i dan se piše osnovnim brojem, ne rednim: el cinco de agosto. Srpski datum traži redni broj u genitivu (petog avgusta), španski samo spaja osnovni broj i mesec predlogom de, bez ijedne promene nastavka.

Sat se pita sa ¿Qué hora es?, i glagol ser prati broj sata: es la una (jednina, jer je 'jedan'), ali son las dos, son las tres (množina za sve ostalo). Srpski uvek kaže 'je', bez obzira na broj (je jedan sat, je pet sati), pa refleks vodi ka pogrešnom es las dos umesto tačnog son las dos.